Budim se. Jos uvek je noc. Vrtim se po krevetu, oci su mi teske ali ne mogu da zaspim. 

Kroz glavu struje i smenjuju se teme za  razmisljanje. 

Gde je on? Da li me je probudilo to sto sada misli na mene? Da li se oseca kao  ja?

Racuni, racuni, obaveze, on, deca, novac, opet on. Ali ne, ne, ne mislim o svom bivsem muzu, o njemu cak i ne pricam, zaboravljam da je ikad postojao, osim sto je otac moje dece. 

On je neko drugi, neko zbog koga ove nesanice  traju, neko ko je jednim zagrljajem, samo tri dana pre nego sto je izgovorio sudbonosno ,,DA'' rekao sve. 

Ujutru dolazi majstor. Vec sam budna, ne mogu cak ni da pokusam da zaspim. Ustajem, kuvam kafu. Nesanica. 

A secam se dana kada sam spavala mirno, imala obicnu porodicu i nijedno od ovih pitanja.