-Kako si?
-Ne znam.
-Jesi li dobro?
-Valjda... Nastaje tajac, a tih par minuta ćutanja učinilo mi se kao da traju čitavu večnost. Kratak otpozdrav, dodajem gas i produžavam dalje. Dvadeset godina stalo je u par replika. Bože, da li je moguće da je toliko prošlo?! Moja starija ćerka me vraća u sadašnjost rečima "Mama, ko je to? Odakle znaš ovog čoveka?" Pokušavam da ostanem pribrana i dam smislen odgovor, "poznanik", kažem ja. Milion pitanja, preispitivanja, a jedini zaključak je taj da ništa osim vremena nije prošlo. Zar je moguće da ni brak sa stažom od petnaest godina, ni troje rođene dece ne mogu izbrisati sećanje na ovog čoveka? Ta činjenica je pokrenula lavinu pitanja, da li sam ja JA, da li je moj život ispunjen, da li sam ja kompletna ličnost, uprkos tome što jesam ostvarena, ja nisam JA. A onda sam ga pozvala. Sakrivena u toaletu od svih, okrenula sam doboro poznati broj, njegovo "HEJ" mi je potvrdilo da je i on ostao zarobljen u vremenu. Potvrdu sam dobila. Da li sam srećna zbog toga? Da li sam mirnija sada? Ne...nemiri upravo počinju. Postajem zamišljena, želim da spavam da spokojno evociram i procesuiram svaku njegovu izgovorenu reč. Smeta mi postelja, guše me ruke oko struka dok pokušavam da reprodukujem u sebi ono njegovo "Video sam te, nikad lepša nisi bila, oči pune, a ruke, puste, prazne..." Razapeta između neostvarenih snova i nade da ćemo opet nekad nesto iznova, tonem u san dok se mužu pravdam mrmljajući, "ne, nemoj sad, nije mi do toga, a i ove vrućine nešto guše
Rekli su da sam usedelica. Sta to , zapravo, znaci?
Sedeti, usedeti se, zena koja negde sedi i ne pomice se. Zena koja je sama i sedi. Nije mi jasno!
Zasto devojka koja se ne udaje i nema momka, ljubavnika, partnera, postaje usedelica. Mozda ta ista ,,usedelica,, zivi punim plucima, skita, cita, putuje, uci, zivi, a nikako ne sedi.
Cemu takva potreba naseg drustva da etiketira, da ponizi neciji izbor, stav ili sudbinu.
Mozda ja jednostavno nisam mogla da se nadjem ni sa kim. To ne znaci da nisam vredna.
Mozda je taj koga sam izabrala, izabrao neku drugu, a mene ostavio da ,,sedim,, i budem ,,usedelica,, i to ne znaci da je moj izbor i jos manje znaci da sam manje vredna.
Mozda, mozda, mozda, ali to ljudima ne daje za pravo da zenu koja je sama i u zrelim godinama nazivaju usedelicom.
Mi ,,usedelice,, ne nazivamo udate i zauzete zene ,,zarobljenice,, ne rugamo se njihovom statusu, pa ,eto, ljudski bi bilo da se niko ne ruga ni nasem statusu ,,Zene koja je sama,, svojom voljom ili spletom okolnosti, nikad ne znate.
Shvatila si - ima ljubavnicu.
Da li da oprostsis, nastavis dalje kao da se nista nie desilo, a desilo se, jako bolno se desilo.
Ili da odes. Ali kako? Tu je ceo tvoj svet, tvoje godine, deca, prijatelji, sve tvoje.
Onda pocinje borba da ga vratis.
Sto vise zelis, sve manje je tvoj. Njen je. Sigurno je njen, ali se nadas da ce ga proci.
I da li je to uradio iz ljubavi ili je samo muska greska.
Nije muska greska, to su price za malu decu, utehe zena.
Bas one utehe koje zene same sebi serviraju ,,bio je to samo seks,,
I muskarci su videli da volimo to zamagljivanje ociju pa ga i oni serviraju sa lakocom i to prolazi. Godinama prolazi.
Nije to ,,samo seks,, i nikad nije bilo tako, uvek ima jos neceg. Uvek!
Ako budes uspela da ga vratis i oprostis, uvek ce te to ganjati, a on ce biti ljut na sebe zasto nije otisao, ali ti to nece reci, samo ce se ponekad brecnuti na tebe i svaliti na tebe krivicu za obicno prosuto mleko ili nedovoljno dobro ispeglanu kosulju. Ali pravi razlog je ono ,, bio je to samo seks,,
Ako bude otisao - bice tesko, ocajno, ali najbolje za tebe. Imas priliku za nesto novo, za nesto bolje, iskrenije, pravo. Taj deo zivota ce ti mozda nekad i faliti, ali ono sto te ceka mozda bude jos bolje.
Ti si odlucila da odes. Bravo! Pun pogodak. Podignute glave ostavila sve iza sebe i sa tom istom podignutom glavom idi napred. Napred te ceka lepsi zivot koliko god se to cinilo nemoguce.
Sta god da si izabrala, da se desilo, ne tuguj, ne mrzi, ne sveti se. Pusti, pusti nek odleti i zivi lako.
Sve prodje, i ljubav i bol, i zivot.
i zbog toga ne oklevaj da zivis. Proci ce.
Udovica si. I pitas se kako dalje, kako one zive u Srbiji.
Tako sto treba da budu sahranjene zajedno sa pokojnikom, tako sto samo crna boja govori koliko one zale, tako sto ne treba da imaju drugog partnera, makar tri godine, a jos bolje jedno desetak, a najbolje nikad. Tako drustvu odgovara, tako je po nepisanom pravilu nasih predaka, tako treba iz postovanja prema pokojniku, to tako treba, kazu ljudi.
Koji ljudi?
Oni koji vas pozdrave ili ne pozdrave u prolazu, oni koi vam tapsu po ramenu na sprovodu, a onda nestanu kao duhovi. Da, da, ti ljudi su jako bitni za vas i vase zaljenje.
Ne, nisu oni videli vase uzdahe, bolna savijanja po podu, ne, nisu oni culi vase urlike, ni smirivali vasu decu dok su jaukala u ocevom krevetu, nisu! Ali jesu videli kada ste skinuli crninu i niste dozvolili plakatu na vratima da deca ne bi svakog dana ponovo prezivljavala ocevu smrt.
E, ti, bas ti ljudi su jako bitni i nasli su se da vas ispod oka pogledaju ,, jer, zaboga, bio je mlad covek,,
Da li je iko rekao ,,bila je mlada udovica,, mora dalje, mora imati partnera i druga, mora se smejati.
A, ne, to nikako - samo crno i cvece na groblju, svaka nedelja, svaki praznik, svaka zadusnica - bas tako - bez smeha, bez zivota, ziva sahranjena.
Ne pristaj na to!
Ja nisam.
Ona nije.
Mi nismo.
Ne smes ni ti.
Zivi, zivi, zivi jer on bi vec bio ozenjen, tako valja, tako treba, tako kaze drustvo.
I zato zivi!
Rekao si ,,DA,,
Da, da, rekao si.
Ono ,,Da,,koje je vristalo kao NE!
Da li si progutao knedlu, da li si se osmehnuo pomislivsi na mene ili si stegnuo srce i zabranio mu da kuca.
,,Necu se pomiriti sa tim,, rekao si.
Oh, kako si se brzo pomirio.
Ne volis, a ljubis.
Patis, mora da patis, nema druge. Ne zbog one koju zelis, nego zbog sebe, zbog sebe samog.
Zarobljen si. Kako si se samo upleo, kako su ti samo ruke vezali.
Ali ti si pristao na to.
Ne, ne nudim ti nista. Ne odvezuj se, ne prekidaj. Bice jos bolnije. Mozda ces opet zavoleti, a to necu biti ja.
Ovako je lakse, sebicnije.
Tu si gde ne volis i znam da ne volis.
kako sebicno, a tako oslobadjajuce za mene.
Budim se. Jos uvek je noc. Vrtim se po krevetu, oci su mi teske ali ne mogu da zaspim.
Kroz glavu struje i smenjuju se teme za razmisljanje.
Gde je on? Da li me je probudilo to sto sada misli na mene? Da li se oseca kao ja?
Racuni, racuni, obaveze, on, deca, novac, opet on. Ali ne, ne, ne mislim o svom bivsem muzu, o njemu cak i ne pricam, zaboravljam da je ikad postojao, osim sto je otac moje dece.
On je neko drugi, neko zbog koga ove nesanice traju, neko ko je jednim zagrljajem, samo tri dana pre nego sto je izgovorio sudbonosno ,,DA'' rekao sve.
Ujutru dolazi majstor. Vec sam budna, ne mogu cak ni da pokusam da zaspim. Ustajem, kuvam kafu. Nesanica.
A secam se dana kada sam spavala mirno, imala obicnu porodicu i nijedno od ovih pitanja.
- Zar nisi cula?
- On je jutros intubiran.
Nismo verovali u kovid, a onda je on usetao u nasu porodicu. Sledi upala pluca, kratak dah, a onda bolnica. Agonija koja traje dvadeset jedan dan, a onda smrt.
Mlad, zdrav, jak, otac dvoje dece, dobar suprug, sin i brat, a nema ga vise.
-Zasto bas nama? Zasto bas meni? Zasto bas deci? Milion pitanja, a nijedan odgovor. Jedno je sigurno, zivot se pretumbao i izmenio samo u jednoj sekundi. Ziveti se mora. Kako dalje?
Tako sto se mora ustati svakog dana.
Tako sto deca vise nemaju oca, a ja vise nemam supruga. Tako sto cu namontirati lokne, obuci crno koje mi zavodljivo stoji, tako sto cu biti lepa i hrabra, jaka, stamena.
Na svako pitanje ,,kako si?,, bicu samo ,,dobro, odlicno.,, i svakim danom ,,sve bolje i bolje,,
A sta je sa novim partnerom?
Kada je pravo vreme za njega? Sta ce reci drustvo?
Pravo vreme je upravo sada. Sada, to je onaj trenutak kad naidje neko ko ti odgovara, cije ti drustvo prija, onaj ko te prihvata bas takvu kakva si, sa svim olujama koje ganjas. Jer tako je neko odozgo odlucio. Da ogroman gubitak otvori put nekom novom zivotu na koji se nismo odlucili. Da mozda taj gubitak postane spoznaja istinske srece. Jer na kraju "Ko zna zasto je to dobro?" Kratak dah i gubitak daha kao novi udah zivota.
Poceli ste s nekim kuckanje, zatim je to polako preraslo u neku vrstu opsesije, mozda zaljubljivanje. Onda se pitate da li je to moguce. Da li je moguce da se tek tako zaljubite, virtualno, preko mreze. Drugima mozda i kazete nesto o tome, ali mozda vas niko ne shvata. Kazu,,ma daj, ludo je, nemoguce,,
Pocinje nemir, javlja se, ne javlja, aktivan je, ali ne odgovra. Milion pitanja vam prolaze, da li se s nekom drugom dopisuje, da li mu je stalo, zasto sam sinovana. Tu je, a opet nije tu. Kako? Kako ponovo privuci paznju? Onda krenete ono najgore, objavljujete price, pesme, serujete uspomene, konstantno ste tu. A on, nekad pregleda, a nekad ne. Sta sad?
E, sad je vreme za povlacenje.
Nema vas. Ne objavljujete, niste aktivni, nestali ste.
Ako mu je bar malo stalo zapitace se, nedostajace mu sve.
Jedini nacin da nesto dobijete je da pustite da vas neko izgubi. Smognite hrabrost i testirajte i sebe i njega.
Tu je odgovor i koliko je vama stalo i koliko je tom nekom sa druge strane mreze.
Biti zaljubljen je prelepo, divno. Osecate se ispunjeno, ostvareno, mozete da poletite, mozete sve sto pozelite. Onda shvatite da je to u sta ste zaljubljeni zabranjeno i nemoguce. Imate stege, drustvo, porodicu, obecana koja ste dali, a sad ih ne zelite, a morate ispuniti. Sta vam je ciniti?
Da li udovoljiti sebi ili drustvu.
Izabrali ste drustvo. Kako se osecate? U redu je, lakse vam je, uradili ste ono sto ste morali, ono sto je drustvo ocekivalo od vas. Bravo! Bravo! Bravo!
A kako se ti osecas zbog toga? Da, da, kao dobar sin, dobar partner, dobar prijatelj, dobar za sve, a najgori za sebe. I tako ces ziveti iz dana u dan, nista neces promeniti, samo ces gomilti licna nezadovoljstava i sve to godinama prebacivati drugima jer samom sebi se neces usuditi. Nisi ti kriv, ne, nikako! Takva je sudbina, zvezde, okolina, svi su krivi, tako si morao.
Da li si, zaista, tako morao?
Vi ste ucinili preljubu? Tesko. Ili ste doziveli preljubu? Jos gore. Ali pitate se zasto? Zasto ste ucinili preljubu. Odgovor moze biti razlicit, ali uvek dovoljno jasan. Nije vam dovoljno stalo! Ili ste prestali da volite, ili trazite vise paznje i razumevanja ili vise zabave jer vam je prvise monotonog zivota, ali svakoko sve to dovodi do onog glavnog NIJE VAM DOVOLJNO STALO! Kockali ste, izgubili ili ne, ipak ste se usudili da se kockate. I Ili cuvajte to, i vise nikad ne pokusavajte kockati ili spakujte kofere i odlazite, sto pre.
Doziveli ste preljubu. Kakav krah. Kakva izdaja. Kakva beznadezna situacija. Pitate se zasto. Vasem partneru nije dovoljno stalo! Kraj. Nema izgovora.
Volite ga. Ok. Pokusajte ponovo, pruzite sansu. Bicete besni, ljuti, nepoverljivi ali mozda je ipak moguce opstati.
Ili vam je ovim cinom partner pokazao da ste ipak dovoljno popustali, trpeli. Okrenite se i idite. Nije lako, ali je ipak put kojim se moze ici i mozete stici mnogo dalje nego sto biste ikad zajedno.
Budite jaki. Lako je reci. Verujte, tesko je, ipak tako ostvarljivo. Znam. Moguce je.
Blog? Zasto blog? Zasto zivot? Sva iskustva u zivotu, sve to vodi do bloga. O kojim temama pisati? Pa o onim o kojima nas je zivot naucio, izdaje, prevare, online veze, susreti ili samo dogovoreni i nikad ostvareni susreti, obecanja, nadanja, cekanja i nista.
I sta je iza toga nista? Pa opet nadanja, cekanja, vera, sve dok od toga nista ne bude nesto.
