Udovica si. I pitas se  kako dalje, kako one zive u Srbiji.

Tako sto treba da budu sahranjene zajedno sa pokojnikom, tako sto samo crna boja govori koliko one zale, tako sto  ne treba da imaju drugog partnera, makar tri godine, a jos bolje jedno desetak, a najbolje nikad. Tako drustvu odgovara, tako je po nepisanom pravilu nasih predaka, tako treba iz postovanja prema pokojniku, to tako treba, kazu ljudi.

Koji ljudi? 

Oni koji vas pozdrave ili ne pozdrave u prolazu, oni koi vam tapsu po ramenu na sprovodu, a onda nestanu kao duhovi. Da, da, ti ljudi su jako bitni za vas i vase zaljenje.

Ne, nisu oni videli vase uzdahe, bolna savijanja po podu, ne, nisu oni culi vase urlike, ni smirivali vasu decu dok su jaukala u ocevom krevetu, nisu! Ali jesu videli kada ste skinuli crninu i niste dozvolili plakatu na vratima da deca ne bi svakog dana ponovo prezivljavala ocevu smrt.

E, ti, bas ti ljudi su jako bitni i nasli su se da vas ispod oka pogledaju ,, jer, zaboga, bio je mlad covek,,

Da li je iko rekao ,,bila je mlada udovica,, mora dalje, mora imati partnera i druga, mora se smejati.

A, ne, to nikako - samo crno i cvece na groblju, svaka nedelja, svaki praznik, svaka zadusnica - bas tako - bez smeha, bez zivota, ziva sahranjena. 

Ne pristaj na to! 

Ja nisam.

Ona nije.

Mi nismo.

Ne smes ni ti.

Zivi, zivi, zivi jer on bi vec bio ozenjen, tako valja, tako treba, tako kaze drustvo. 

I zato zivi! 

Rekao si ,,DA,,

Da, da, rekao si. 

Ono ,,Da,,koje je vristalo kao NE!

Da li si progutao knedlu, da li si se osmehnuo pomislivsi na mene ili si stegnuo srce i zabranio mu da kuca.

,,Necu se pomiriti sa tim,, rekao si.

Oh, kako si se brzo pomirio.  

Ne volis, a ljubis. 

Patis, mora da patis, nema druge. Ne zbog one koju zelis, nego zbog sebe, zbog sebe samog.

Zarobljen si. Kako si se samo upleo, kako su ti samo ruke vezali.

 Ali ti si pristao na to.

Ne, ne nudim ti nista. Ne odvezuj se,  ne prekidaj. Bice jos bolnije. Mozda ces opet zavoleti, a to necu biti ja.

Ovako je lakse, sebicnije. 

Tu si gde ne volis i znam da ne volis.

kako sebicno, a tako oslobadjajuce za mene.  

Budim se. Jos uvek je noc. Vrtim se po krevetu, oci su mi teske ali ne mogu da zaspim. 

Kroz glavu struje i smenjuju se teme za  razmisljanje. 

Gde je on? Da li me je probudilo to sto sada misli na mene? Da li se oseca kao  ja?

Racuni, racuni, obaveze, on, deca, novac, opet on. Ali ne, ne, ne mislim o svom bivsem muzu, o njemu cak i ne pricam, zaboravljam da je ikad postojao, osim sto je otac moje dece. 

On je neko drugi, neko zbog koga ove nesanice  traju, neko ko je jednim zagrljajem, samo tri dana pre nego sto je izgovorio sudbonosno ,,DA'' rekao sve. 

Ujutru dolazi majstor. Vec sam budna, ne mogu cak ni da pokusam da zaspim. Ustajem, kuvam kafu. Nesanica. 

A secam se dana kada sam spavala mirno, imala obicnu porodicu i nijedno od ovih pitanja.