-Kako si?

-Ne znam.

-Jesi li dobro?

-Valjda...  Nastaje tajac, a tih par minuta ćutanja učinilo mi se kao da traju čitavu večnost. Kratak otpozdrav, dodajem gas i produžavam dalje. Dvadeset godina stalo je u par replika. Bože, da li je moguće da je toliko prošlo?! Moja starija ćerka me vraća u sadašnjost rečima "Mama, ko je to? Odakle znaš ovog čoveka?" Pokušavam da ostanem pribrana i dam smislen odgovor, "poznanik", kažem ja. Milion pitanja, preispitivanja, a jedini zaključak je taj da ništa osim vremena nije prošlo. Zar je moguće da ni brak sa stažom od petnaest godina, ni troje rođene dece ne mogu izbrisati sećanje na ovog čoveka? Ta činjenica je pokrenula lavinu pitanja, da li sam ja JA, da li je moj život ispunjen, da li sam ja kompletna ličnost, uprkos tome što jesam ostvarena, ja nisam JA. A onda sam ga pozvala. Sakrivena u toaletu od svih, okrenula sam doboro poznati broj, njegovo "HEJ" mi je potvrdilo da je i on ostao zarobljen u vremenu. Potvrdu sam dobila. Da li sam srećna zbog toga? Da li sam mirnija sada? Ne...nemiri upravo počinju. Postajem zamišljena, želim da spavam da spokojno evociram i procesuiram svaku njegovu izgovorenu reč. Smeta mi postelja, guše me ruke oko struka dok pokušavam da reprodukujem u sebi ono njegovo "Video sam te, nikad lepša nisi bila, oči pune, a ruke, puste, prazne..." Razapeta između neostvarenih snova i nade da ćemo opet nekad nesto iznova, tonem u san dok se mužu pravdam mrmljajući, "ne, nemoj sad, nije mi do toga, a i ove vrućine nešto guše