- Zar nisi cula? 

 - On je jutros intubiran.

Nismo verovali u kovid, a onda je on usetao u nasu porodicu. Sledi upala pluca, kratak dah, a onda bolnica. Agonija koja traje dvadeset jedan dan, a onda smrt.

Mlad, zdrav, jak, otac dvoje dece, dobar suprug, sin i brat, a nema ga vise.

-Zasto bas nama? Zasto bas meni? Zasto bas deci? Milion pitanja, a nijedan odgovor. Jedno je sigurno, zivot se pretumbao i izmenio samo u jednoj sekundi. Ziveti se mora. Kako dalje?

Tako sto se mora ustati svakog dana. 

Tako sto deca  vise nemaju oca, a ja vise nemam supruga. Tako sto cu namontirati lokne, obuci crno koje mi zavodljivo stoji, tako sto cu biti lepa i hrabra, jaka, stamena.

Na svako pitanje ,,kako si?,, bicu samo ,,dobro, odlicno.,, i svakim danom ,,sve bolje i bolje,,

 A sta je sa novim partnerom?

Kada je pravo vreme za njega? Sta ce reci drustvo? 

Pravo  vreme je upravo sada. Sada, to je onaj trenutak kad naidje neko ko ti odgovara, cije ti drustvo prija, onaj ko te prihvata bas takvu kakva si, sa svim olujama koje ganjas. Jer tako je neko odozgo odlucio. Da ogroman gubitak otvori put nekom novom zivotu na koji se nismo odlucili. Da mozda taj gubitak postane spoznaja istinske srece. Jer na kraju "Ko zna zasto je to dobro?" Kratak dah i gubitak daha kao novi udah zivota.