Udovica si. I pitas se  kako dalje, kako one zive u Srbiji.

Tako sto treba da budu sahranjene zajedno sa pokojnikom, tako sto samo crna boja govori koliko one zale, tako sto  ne treba da imaju drugog partnera, makar tri godine, a jos bolje jedno desetak, a najbolje nikad. Tako drustvu odgovara, tako je po nepisanom pravilu nasih predaka, tako treba iz postovanja prema pokojniku, to tako treba, kazu ljudi.

Koji ljudi? 

Oni koji vas pozdrave ili ne pozdrave u prolazu, oni koi vam tapsu po ramenu na sprovodu, a onda nestanu kao duhovi. Da, da, ti ljudi su jako bitni za vas i vase zaljenje.

Ne, nisu oni videli vase uzdahe, bolna savijanja po podu, ne, nisu oni culi vase urlike, ni smirivali vasu decu dok su jaukala u ocevom krevetu, nisu! Ali jesu videli kada ste skinuli crninu i niste dozvolili plakatu na vratima da deca ne bi svakog dana ponovo prezivljavala ocevu smrt.

E, ti, bas ti ljudi su jako bitni i nasli su se da vas ispod oka pogledaju ,, jer, zaboga, bio je mlad covek,,

Da li je iko rekao ,,bila je mlada udovica,, mora dalje, mora imati partnera i druga, mora se smejati.

A, ne, to nikako - samo crno i cvece na groblju, svaka nedelja, svaki praznik, svaka zadusnica - bas tako - bez smeha, bez zivota, ziva sahranjena. 

Ne pristaj na to! 

Ja nisam.

Ona nije.

Mi nismo.

Ne smes ni ti.

Zivi, zivi, zivi jer on bi vec bio ozenjen, tako valja, tako treba, tako kaze drustvo. 

I zato zivi!